DAN NA POSLU Ksenija Komljenović

by

Rubrika DAN NA POSLU kreirana je od marta 2017.godine sa idejom da predstavi čitaocima uvid u to kako zapravo izgleda neki posao. Želja mi je bila da predstavim neke ljude sa kojima se družim ili sarađujem, a koji uspešno grade svoju karijeru, kako bih inspirisala one koji trenutno studiraju ili rade ono što ne vole i možda razmišljaju o karijernom zaokretu. Mislim da je informacija najbitnija valuta u 2018, jernam pomaže da steknemo nove uvide i brže donesemo bolje odluke o našem životu i budućnosti. Obrađivaćemo razna zanimanja od fitnes blogera do programera, od novinara do dizajnera, od kreatora do vozača.

Današnji gost u rubrici  DAN NA POSLU je Ksenija Komljenović, prva žena iz Srbije sa doktoratom iz perkusija i kompozitor.

RADNI DAN
07:00 Buđenje – joga/meditacija, kafa, doručak, rad na kompjuteru
08:15 Sedanje na bicikl (lepota života u Majamiju!) i odlazak na probu
08:30 Proba sa Balkan Percussion Duom
10:30 Vežbanje
12:30 Ručak
13:30 Proba sa orkestrom
16:30 Vežbanje
19:30 Večera
20:00 Dodatna proba ili koncert ili odlazak na koncert/nastup
22:30 Rad na kompjuteru, čitanje
00:00 Spavanje

Ovo nije primenjivo na svaki dan na poslu, već na jedan dan srednjeg intenziteta (dakle,
„van sezone“ takmičenja, spremanja koncerata, resitala, i tome slično).
Osim toga, do deset sati nedeljno posvećujem bavljenju marketingom (trenutno stažiram u
Marketing odeljenju Frost School of Music University of Miami), finansijama i pisanju
projekata.
Na kraju dana, bavim se predavanjem jezika (najčešće predajem srpski strancima),
konsultacijama za studiranje muzike u inostranstvu i – onim što je moja druga ljubav –
čitanje i pisanje.

Čemu me je bavljenje muzikom izvan Srbije naučilo
Odlazak iz domovine je izazov, ne samo za svakog umetnika, nego i čoveka – činjenica da
ćete izaći iz svoje zone komfora, kročiti na novu platformu i gledati njenu reakciju na vaše
prisustvo je uvek uzbudljiva. Bivanje u kulturološki šarenolikoj sredini uči nijansama
života, izražavanja misli i emocija, što se lako prenosi na muzički izraz i saradnje u oblasti
muzike. Takođe, naučila sam da se efikasnost, profesionalnost i trud nagrađuju.
U Americi sam imala snimanje audio-vizuelnog albuma (koji će uskoro biti objavljen),
spremala se za veliko svetsko takmičenje u Luksemburgu (na kome sam bila prvi
predstavnik iz Srbije u istoriji – i moj duo je osvojio drugu nagradu!), dobila prvi zakazani
nastup kao solista pred orkestrom, učila kompoziciju za film, bavila se izučavanjem vođenja
neprofitne organizacije i imala saradnje sa velikim filmskim kompozitorima poput Džejmsa
Njutna Hauarda (The Hunger Games, Sixth Sense, Snow White and the Huntsman), Džefa
Bila (The House of Cards), itd. Naučila sam o menadžmentu i razvoju jednog mladog
kamernog ansambla kada sam stažirala u Nu Deco Ensemble-u (koji ima budžet od milion
dolara u svojoj trećoj sezoni).

Naučila sam da je savremena umetnost živa i deo svakodnevnog života jedne zajednice koja
razume da joj se ulaganje i podrška umetničke scene dvostruko vraća.

Šta bih volela da sam znala ranije
Volela bih da sam počela učiti važnost marketinga i agresivne promocije ranije u životu.
Kao muzičar, učena sam da je altruistička posvećenost umetnosti ogoljena od razgovora o
zasluženom novcu. Na sreću, američko podneblje je ljubaznije prema umetnicima i često se
ne morate boriti za pravo da budete plaćeni za rad, već se to podrazumeva. Ipak, količini
nečije angažovanosti inteligentna promocija (visokokvalitetnog rada, podrazumeva se)
može samo pomoći. Isto tako, deo kulture je da se izrazite koliko mislite da bi trebalo da
budete plaćeni za količinu rada i pregovori su deo posla. Razmišljati o sopstvenoj vrednosti
i zahtevati ono koliko verujete da vredite po svim parametrima (bilo organizacionim,
umetničkim standardom, finansijskim) je odlična lekcija koju sam tamo naučila.

Moj savet za muzičku scenu u Srbiji
Umetnici i umetničke kuće moraju graditi direktan odnos sa svojom publikom. Umetnost bi
trebalo da uči od onih koji umeju da naprave profit. Kulturne ustanove moraju ići u korak
sa tehnologijom, biti otvorene i spremne za komunikaciju sa zainteresovanima (pričam o
osnovnim stvarima poput održavanja mejling lista, aktivne komunikacije putem socijalnih
mreža, prodavanja karata preko interneta, programa za regrutovanje pokrovitelja i
ljubitelja umetnosti, ohrabrivanja filantropije, itd.)

Univerziteti bi trebalo da se fokusiraju na analiziranje tržišta rada i u skladu sa time graditi
nastavni plan. Takođe, verujem da je odlična ideja pratiti svoje bivše studente i njihove
karijere, a zatim koristiti te podatke (i odnose) za razvoj obrazovnih puteva novih
generacija. Univerziteti, škole i druge kulturne ustanove se moraju udružiti sa zajedničkim
ciljem da decu usmeravaju ka obrazovno-kulturnom sadržaju tako što će redovno
organizovati događaje pristupačne i privlačne mladima.

 

No tags 0
Prijava za radionicu