Ali ti mene ne razumeš

Ko je Nada? Nada je žena toplog osmeha, blogerka na adresi Vezeibezveze, pisac, beskrajno radoznala osoba. Pasionirani ljubitelj psihologije i analitičar naših naravi, savetnica za dileme muško-ženskih odnosa, zaljubljenica u knjige i putovanja i ekologiju. Nadu sam upoznala na mojoj radionici i oduševila me je svojim neobičnim smislom za humor, britkim mislima i željom da doprinese kroz svoje znanje o psihologiji. Danas je gošća na blogu i uživajte u njenom tekstu ispod 🙂

Ali ti mene ne razumeš – to je rečenica koju sam čula minimum hiljadu puta u životu. Ljudi je izgovaraju najčešće razočarani, i s gorčinom u glasu. Neki tome dodaju i dozu očaja ili histerije. Emocije u zamahu, nemoć u nadiranju.

Ali ti mene ne razumeš – to je rečenica koju obično izgovaraju ljudi koji ne razumeju sami sebe. Ljudi koji traže pomoć, ali suštinski nisu spremni da je prime. Iako ga formalno traže, oni ne žele iskreno mišljenje sa strane. Oni žele da čuju ono što im ego diktira.

Ali ti mene ne razumeš – to je rečenica koju izgovaraju ljudi koji i ne žele da čuju tuđ stav. Ne žele da čuju reči – ne treba tebi, dušo, moje viđenje situacije, ti želiš da kukamo zajedno. Ti želiš da te podržim uprkos činjenici da mislim da je to što radiš i govoriš glupost. Da tebi samoj šteti. Želiš da pokunjeno slušam tvoju beskrajnu priču, da pljujem ljude koje ti pljuješ, da uzdišem i saželjevam tvoju tešku sudbinu. Da se zaplačem kad tebi suza krene. Da dramim kad ti u vatru padaš. Da sinhrono kudim prokleti svet i još gore ljude. Želiš da uđem u tvoju glavu i izgovaram tvoje reči jeda ili mržnje. Želiš da u afektu proklinjem one koji su akteri tvog života, iako ih možda nikada ni videla nisam.

Ne želiš ti dušo moje mišljenje i pomoć, ti želiš da budem tvoj odraz u ogledalu. To je ono što želiš. To je ono što misliš da želiš. Ti tako vidiš podršku i definiciju prijateljstva i ljubavi. Misliš da će ti tako biti lakše. Da je to način da iz sebe izbaciš sav čemer i ozlojeđenost. Misliš da je to deo rešenja problema.

Ono što ljudi koji svako malo izgovaraju – ali ti mene ne razumeš – sami ne razumeju je da se svom tom jalovom kuknjavom samo još više ukopavaju u svoju muku. Da sipanjem spiskovima zamerki, pritužbi i kritika na račun drugih ili okolnosti samo beže od nužnih suočavanja i od sopstvene odgovornosti.

Na kraju, šta iko dobija time što će neko drugi dobiti pečat krivca. Da, on ili ona jesu krivi.

I? Šta dalje? Da li se time išta menja? Da li problemi bivaju rešeni? Ne baš.

Možemo mi besneti i urlati, plakati i kose čupati što je neko prema nama bio zaista đubre i vrlo pokvaren. Možemo život provesti krčkajući se u svom čemeru zbog preživljenog, ali lociranjem krivca nijedan se problem ne rešava. Jer nije do tog krivca.

Do nas je.

  • Što smo dozvolili da problem eskalira.
  • Što na vreme nismo reagovali.
  • Što smo se zavaravali da će se stvar sama od sebe rešiti.
  • Što smo se davili u samosažaljenju.
  • Što nismo želeli da priznamo sopstveni poraz.
  • Što smo besomučno pokušavali druge da promenimo.
  • Što smo se lagali da su bolji nego što jesu.
  • Što smo bili sujetni da priznamo na vreme da smo prevareni i nasamareni.

Što smo odbili da prihvatimo da smo sami odgovorni za sopstveni život.

Niko nije dužan i u obavezi da nas razume. To smo u obavezi i dužnosti sami prema sebi. Ne može nas niko da zajebe toliko koliko možemo sami sebe bežanjem od istine. Ili pak čekanjem da nas drugi spasu, da drugi preuzmu odgovornost. Čekanjem da drugi postanu bolji, humaniji, razumniji. Da okolnosti postanu lakše i pitomije. Ali znate kako ide to sa čekanjem – može i život u njemu da prođe.

Zato je nužno da prestanemo da budemo psihološke analfabete. Da naučimo da oprostimo sebi i da se manemo kuknjave i drugih. Ok, šta je bilo bilo je, niko nije savršen, grešilo se. Ne valja se u prošlost ukopavati, valja ići dalje. Valja izaći iz tog začaranog kruga samozavaravanja. Valja uzeti život u svoje ruke.

A kako?

Tako što se manemo onih prevaziđenih nedotupavnih ideja da poseta psihologu ili psihijatru znači automatsko lepljenje etikete da smo blesavi i da nas u ludaru valja baciti. Tako što se ne zanosimo da će nam nekoliko dana lajf koučinga i tri iščitane knjige s liste psiho bestselera sve probleme rešiti. (Ajmo malo ozbiljnosti, čarobni štapić ipak ne postoji). Tako što se u traženju rešenja okrenemo onima koji stvarno mogu da nam pomognu. Bilo živom, bilo pisanom rečju. Tako što učimo i istražujemo. Polako, strpljivo i uporno. Tako što idemo napred korak po korak.

Da li je lako? Ne, nije. Ali je svaki pomak napred mala pobeda. Ona koja daje elan i volju da se istraje. Koja daje snagu da kukajuće – ti mene ne razumeš – ode zauvek u prošlost i da ga zameni osmeh nekog ko je naučio da razume i voli samog sebe.

A kako ja to znam? I zašto da mi verujete na reč?

Možda zato što je napisano priča koju sam sama prošla.

Let's Connect
Check Out My YouTube Channel