Odustajanje nije opcija
Ponavljam: Odustajanje nije opcija.
Možda ti čitaš ove moje postove dok ležiš u krevetu sa slomljenom nogom.
Ili dok ti bebac plače na rukama i ne možeš da ga smiriš.
Ili dok kuvaš ručak.
Ili dok si u kancelariji na pauzi od posla koji mrziš.
Ili dok čekaš dijagnozu i trudiš se da ignorišeš negativnu prognozu.
U kom god da si stanju (čitaj: s*anju) , ako ti je trenutno teško, ako ti je došla neka minus faza, čak i ako ona traje mesecima, nemoj da kloneš.
U stvari, možeš da kloneš, ali nemoj da potoneš.
Ja sam mislila da ću da potonem nekoliko puta u životu.
Moji najbliži su tvrdili da je to nemoguće, jer sam najveći borac koga znaju, ali ja sam u jednom trenutku zamalo digla ruke od sebe.
Znam da ti to zvuči nepojmljivo, jer mesto iz kojeg sada pišem je svetlosnim godinama daleko od tog trenutka, ali kada bih mogla da podelim sa vama fotografiju iz mog dnevnika od pre 10 godina, bili biste u šoku.
Neverovatno je kako je malo potrebno da se život okrene naglavačke.
Samo jedna odluka koju doneseš u jednom trenutku je dovoljna.
Samo jedan izbor i postavljena namera.
Taj trenutak za mene nije bio preterano poseban, magičan ili nezaboravan.
Jednostavno mi se smučilo tadašnje stanje (s*anje) uma i tela u koje sam sebe dovela.
Dovoljna je bila samo jedna odluka i za njom je usledila gomila uspona, padova i vremena koje ne možemo da ubrzamo.
A koliko god ja bila nestrpljiva, naučila sam da zapravo i ne treba da ga ubrzamo, jer nam sve dolazi u ruke onda kada smo spremni to da primimo i kada znamo kako da se sa tim nosimo.
Sa velikim uspehom se treba nositi, kao i sa velikim neuspehom.
Svaki novi nivo životne igrice donosi nove aždaje.
Ne možeš preći na sledeći nivo dok ne savladaš trenutni baš kao i u igrici.
Kada sam u decembru 2018. godine započela put lične transformacije, znala sam da su snaga i telo kakve želim svetlosnim godinama daleko i da cilj ka kome idem neće biti vidljiv sigurno tri godine.
Bila sam spremna da čekam i da uopšte ne mislim o cilju, jer sam znala da će se on pomeriti van dometa čim ga dostignem.
Nalazila sam, a i dalje nalazim načine da uživam u putu, iako nekim danima to znači da gledam u plafon iz kreveta i čekam da dan prođe, jer je to najbolje što mogu tog dana.
Progres je za mene postao važniji od perfekcije.
A biti tu i pojavljivati se javno od 2011. kroz uspone i padove, kroz pretnje i kritike, kroz pohvale i pokude zaista je uspeh čime god da se baviš.
Ako se sada osećaš loše i ne možeš da se pomeriš, uzmi papir i olovku.
Zapiši sve svoje slabosti, strahove i ciljeve.
Zapiši sve one koji su te ismevali, vređali ili fizički ili mentalno zlostavljali.
Zapiši sve one velike snove o kojima ne smeš da pričaš drugima, kako te ne bi ismevali.
Napiši sve fejlove koje si do sada imala u životu.
Zapiši sve prepreke koje si prevazišla, ma kako one male da su bile.
Ako nisi znala da izgovoriš slovo R, a sada to možeš, to je dovoljno za uspeh.
Ako si imala povredu kolena, a sada možeš da potrčiš, to je ogroman uspeh.
Ako si imala disleksiju, a uspela si da završiš školu u roku, to je ogroman uspeh.
Daću vam svoje primere određenih neuspeha koje sam pretvorila u snažne motivatore da ostvarim šta god zamislim:
Roditelji su mi rekli da bez para ne možeš da putuješ svetom.
Nisam im verovala.
Napravila sam blog, pisala na engleskom o putovanjima na kojima sam bila do tada i ubola preko deset saradnji sa turističkim organizacijama, ambasadama i avio-kompanijama.
Prva je bila turistička organizacija Izraela u januaru 2013. koja me je povela na sedam dana putovanja iz raja kroz Tel Aviv, Jerusalim, Haifu, Mrtvo more sa privatnim vozačem, drugim luksuznim hotelom svaki dan i celokupno neverovatnim iskustvom na koje dinar nisam potrošila.
Potom sam besplatno obišla Tajland, Island, Izrael, Beč, Dubai, Abu Dabi, Crnu Goru… a na ta putovanja vodila sam drage osobe, sa kojima sam podelila svoju radost.
Roditelji su mi rekli da od pisanja nema ‘leba.
Zahvaljujući tom istom pisanju sam letovala u Francuskoj tokom osnovne škole i usavršavala jezik jer sam pisala pesme i priče na francuskom, obišla London i Brajton, upisala fakultet u Americi na punoj stipendiji i dobila pozivnicu da prisustvujem dodeli Nobelovih nagrada u Oslu u decembru 2015.
Pisanje mi je omogućilo sve što imam i njemu dugujem sve što jesam.
Rekli su mi da iz Srbije ne mogu da dobijem punu stipendiju za studije u Americi, sem ako se bavim nekim sportom ili naukom.
Nije me bilo briga, naporno sam radila i čekala svoju šansu.
Takmičila sam se iz francuskog, engleskog i fizike, pisala pesme i priče, ređala nagrade, imala 9.0 prosek i ubola punu stipendiju da se sa FON-a na trećoj godini faksa preselim u Ameriku.
Rekli su mi da kao devojka koja nije programer nemam šta da tražim u tehnologiji i startup svetu.
Bio mi je taj komentar fuj, pa sam iz zezanja aplicirala sa mojom idejom na startup pitch takmičenje i dobila 30.000 dolara od kompanije DP World da svoju mobilnu aplikaciju dalje razvijam u Dubaiju.
Pored toga sam započela još dva startupa sa prijateljima i premda su fejlovali, kao i 90% startupa koji se pokrenu, dokazala sam sebi da ja to mogu i da je i to dostupno za mene, kada i ako to ponovo poželim.
Rekli su mi da se ne bakćem umetnošću, jer je to gubljenje vremena, ali za moju pomoć u organizaciji projekta ŠUND (Šta umetnost nudi društvu) dobila sam u aprilu 2013. nagradu grada Beograda za izvanredno dostignuće.
Rekli su mi da se od priče ne živi, a ja sam svakog meseca od 2016. do juna 2019. držla moju radionicu Od hobija do posla i živela od pričanja, pisanja i prenošenja znanja.
Od juna 2019. prodajem svoj online programe koji pomažu ženama da kreiraju svoj biznis od nule, osamostale se i steknu vremensku i finansijsku slobodu kakvu zaslužuju.
Živim svoju istinu i privlačim samo one sa kojima delim iste životne vrednosti.
Moji programi Biznis baza i Biznis po tvojoj meri spajaju žene koje su na istoj misiji, a to je da kreiraju biznis koji doprinosi okruženju u kojem žive.
Rekli su mi da predavanja na konferncijama niko ne plaća, a letela sam po Evropi, pričala na konferencijama i fakultetima i upoznala brojne mlade ljude koji ruše granice i kao ja veruju u nemoguće.
Obišla sam Ljubljanu, Crnu Goru, London, Makedoniju, Bosnu i zarađivala od predavanja.
Ostala sam sama na ulici za novogodišnji doček 2012. godine u Kaliforniji bez dinara i slomljena od teškog raskida.
Nekako sam se snašla i pronašla način da se saberem i pomognem sebi da stanem na noge, pre povratka u Njujork, nazad u školu dve nedelje kasnije.
Ostala sam na ulici sama sa koferom, bez pasoša u Dubaiju u martu 2014. za vreme peščane oluje i živela na kauču u startup akseleratoru, a tuširala se u svlačionicama na fudbalskom terenu.
Sedela sam u Starbucks-u i plakala i pisala plan kako da se izvučem odatle.
Izvukla sam se i dve nedelje kasnije bila u Beogradu, a tri nedelje kasnije na novom poslu na Kipru, kao marketing direktorka za startup Enterpreneur Handbook, gde sam potom dovela tri kolege iz Srbije da zajedno kreiramo timsku igru i uspešnu biznis mašineriju.
Dečko u koga sam bila zaljubljena do ušiju mi je u šetnji kroz Times Square u septembru 2011. godine, dok sam mu entuzijastično pričala svoje karijerne ciljeve, rekao da ne fantaziram previše i da nikada neću dobiti praksu u dobroj firmi na Menhetnu za leto.
Obrazloženje je bilo da sam u Montclair biznis školi, a ne u Njujorku na Kolumbiji i da dobre prakse ne padaju sa grane bilo kome i da su rezervisane za Ivy League studente.
To leto sam dobila praksu na 25. spratu na tom istom Times Squaru u Conde Nast zgradi za kompaniju VEVO.
Možete da pretpostavite kome sam prvo poslala poruku sa fotkom iz kanca. 🙂
Kako se gradi rezilijentnost?
Često se pitamo odakle nekome samopouzdanje, hrabrost ili rezilijentnost.
Želimo rezilijentnost, ali ne želimo da osećamo bol i tugu. Želimo trbušnjake, ali ne želimo da vežbamo i hranimo se zdravo.
Želimo samopouzdanje, ali ne želimo da održimo obećanja na koja smo se obavezale sebi.
Jedna od najtežih godina u životu bila mi je 2017.
Zagrevanje za tu godinu od novembra 2016. počelo je raskidom veze i povratkom iz Londona za Beograd.
Povratak me je odveo u bolnicu gde sam počela da lečim helikobakteriju, gastritis i IBS.
Posle serije antibiotika tokom narednih nekoliko nedelja i hroničnog lošeg zdravlja kreće da mi opada kosa.
Inače imam svetao ten, ali tih meseci ten mi je bio siv i izgledala sam sebi kao isprana krpa sa crnim dubokim podočnjacima.
Trudim se da držim sve pod kontrolom, da držim radionice, da posećujem teretanu i radim koliko mogu na svom zdravlju uprkos svemu što mi se dešava.
Dok mi je posao rastao na gore, zdravlje mi je ubrzano išlo na dole.
Tih meseci dok mi se svet raspada, pomažem ženama da svoje hobije pretvore u posao.
Na radionicu dolaze žene poput mene, nesavršene osobe koje se iz petnih žila trude da kreiraju bolju budućnost za sebe i svoju decu.
Neke od njih su singl mame, neke prolaze kroz razvod, neke prolaze kroz hemioterapiju.
Dve smo od iste bolesti izgubile prošle godine.
Njihova bol je i bila i moja.
To je bio moj razlog da ne odustanem, jer je to što radim bilo jedina svetla tačka u mom životu tada.
Zdravlje se ubrzano komplikuje i eskalira u martu 2017. kada sa velike visine padam u teretani na zadnjicu sa pilates lopte na istezanju nakon treninga.
Odlazim na pregled kod fizioterapeuta koji kaže, nakon testiranja pokreta, da mi nije ništa i da odmorim nedelju dana i onda nastavim normalno sa treningom.
Prolazi sedam dana.
Prolazi ponovo još toliko.
Mesec dana kasnije moje telo se menja.
Bolovi mi ne daju da spavam.
Insomnija i paraliza sna mi signaliziraju da je stanje mog sistema loše.
Odlučujem da na svoju ruku odem na magnetnu rezonancu vrata, jer osećam bol u vratu i paralizu ruku na neko vreme svakog dana.
Na magnetu u KC Zemun mi kažu da ne možemo da snimimo vrat, jer nosim fiksnu protezu u tom trenutku.
Ja im kažem da imam paralize ruku i da mi se ponekad noge odsecaju dok spavam i budim se i da im treba par sekundi da se probude i oni kažu da možemo da snimimo sakralni deo i karlicu, na šta ja odgovaram kako je to sjajna ideja, jer sam mesec dana pre pala na zadnjicu sa velike visine, pa taman da vidimo šta je tu.
Izlazim iz magneta i tamo gde je bio jedan doktor, sada ih je šest.
Zbunjuje me ta situacija, a oni mi kažu da sednem i prinose mi stolicu i čašu vode.
Citiram lekara: Kada ste poslednji put bilo kod ginekologa?
Ja: Pre 6 meseci, zašto pitate?
Lekar: Jovana, slomili ste sakralnu kost i naprsla su vam tri pršljena kada ste pali, ali to je vaš najmanji problem trenutno.
Ja: Kako to mislite?
Lekar: Imate tumor od 6cm zalepljen za desni janik. Molim Vas, idite momentalno kod ginekologa. Molim Vas, javite nam kako ste. Čekaćemo Vaš poziv.
Sledeća tri meseca naizmenično idem u bolnice i držim radionice.
Radim različite neprijatne snimke, preglede i doktori donose odluke ko će me i kada operisati.
Pošto sam nulta negativna krvna grupa, komentarišu kako treba da imam nekoga kome mogu da se obratim ako zatreba.
Bogu hvala što od 18. godine dobrovoljno dajem krv i što će se sigurno neko i za mene naći, bilo je prvo što sam pomislila.
Baš tako i biva.
U Beogradu 15. maja držim radionicu na engleskom jeziku u Marsh Creative Space, a 17.maja mi vade desni jajnik i tumor.
Naredni meseci su bili na relaciji bolnica-kuća i ležanje je dodatno pogoršalo stanje mojih leđa kojima je trebala druga vrsta terapije, koju nisam mogla da priuštim energetski ni zdravstveno.
Usled svih lekova moj imunitet slabi i uskoro u sezoni alergija gubim glas, dobijam laringitis i više ne mogu da držim radionice i zaradim novac služeći drugima najbolje što umem.
Tada shvatam vrednost digitalnih proizvoda i usluge koje nam donose pare i kada mi same nismo kadre da ih zaradimo.
Tada shvatam moć toga što ne prodajem samo sate, već i rezultate.
Tek u septembru 2017. godine polako dolazim sebi.
Polako počinjem da se normalno krećem, idem na fizioterapiju i stajem na noge.
Učim da ponovo dišem, pravilno hodam i sedim.
Idem na vežbe glasa i učim kako da dišem iz stomaka.
Krećem na terapije za um (psihoterapija), telo (fizioterapije) i kosu (mezoterapija i PRP).
Uspostavljam blizak odnos sa tadašnjim drugom, a sadašnjim mužem Borisom.
On mi pomaže da kroz zdraviju ishranu i pravilan pokret povratim snagu.
Pruža mi bezuslovnu ljubav i podršku.
Tu je za mene kada sam srećna, kada pobeđujem, kada gubim, kada pravim novac, kada ne mogu da radim, kada tupo gledam u zid i kada mi nije ni do čega.
Tako nešto nisam iskusila ni od koga sem od svoje bake koja nas je napustila 14.11.20.godine i koja je bila i ostala najbitnija osoba u mom životu, jer me je naučila šta je to bezuslovna ljubav i da sam dovoljno dobra takva kakva jesam, baš kao i vi.
Mnogi su to govorili u teoriji, ali ona je to živela u praksi i to je njeno nasleđe.
Ovo sam vam ispričala da vam poručim da nekada godinu dana ili više život može da nas neprestano trese i da možemo da pomislimo da nikada neće prestati.
Možemo da izgubimo veru i nadu da može ikada biti drugačije.
Molim vas verujte mi da znam šta znači misliti da nikada neće biti bolje i misliti kako ne možeš više da istrpiš, ali molim vas, verujte mi da je to laž.
Molim vas da budete pametnije od mene i da tražite podršku što pre.
Podršku porodice, partnera, prijatelja, stručnih lica ili koga god vi osetite potrebu i želju da kontaktirate.
Nadam se da će vas ovaj post podsetiti da odustajanje nije opcija.
Želim vam da uprkos svim nezgodama ne odustanete od sebe.
Ok je da posustaneš, ali ženo, nemoj od sebe da odustaneš.
Ko zna kome tvoja priča i životno iskustvo mogu da promene život.
