Tijana Lubura

13. 02. 2020

Oduvek me je privlačila umetnost i stvaranje nečega rukama. U osnovnoj školi sam mnogo volela da likovno, crtanje me ispunjavalo. U početku puberteta sam se srela s kuvanjem i to mi je bilo vrlo interesantno. Kada sam trebala upisati srednju školu, želela sam da to bude dizajnerska, međutim roditelji su mi rekli: “Šta, hoćeš da budeš slikarka? Od toga nema hleba!”. Na žalost, odustala sam od svog sna i najpribližnije tome, što mi se u tom trenutku nudilo kao opcija, bila je srednja građevinska škola, jer sam eto, oduvek volela crtanje, a pedantna sam, pa mi je to bila asocijacija na tehničko crtanje iz osnovne. Kada sam trebala krenuti na studije, odlučila sam da to bude arhitektura, jer sam eto već delimično bila zagazila u tu struku kroz srednješkolsko obrazovanje. Studirala sam je prvo na višoj školi 3 godine, zatim još 4 godine na fakultetu. Radila u struci u Srbiji, Crnoj Gori i Rusiji. Tokom svih tih godina, paralelno se razvijala ljubav prema fotografiji. Svoj prvi fotoaparat, kupila sam u prvom razredu srednje škole, tako što sam prodavala na pijaci u Batajnici eurokrem. I tih 100e zarađenih za nekoliko vikenda radeći tamo su mi mnogo značili jer sam imala konačno svog “malog analognog idiota” u rukama. Pravila sam na stotine autoportreta i često kažem, da, kada mi je dosadilo da fotkam sebe, tada sam prešla na druge ljude i odatle je sve krenulo.

Tačno pre 10 godina sam prvi put učestovala na nekoj grupnoj izložbi, bila je to Noć muzeja u Novom Sadu. U tom periodu sam se srela i sa časopisom za kulturu fotografije Refoto, koji na žalost više ne postoji u štampanom obliku. Zatim sam bila vrlo aktivna na fotografskom sajtu Foto Finiš (takođe više ne postoji), koji je okupljao strastvene zaljubljenike u fotografiju, od kojih sam mnogo naučila. Na tom mestu sam srela nekoliko istomišljenika i oformila “Grupu 32”, postala glavni organizator i koordinator izložbi “Čuvari trenutaka”, koje su imale lepu primećenost kod publike i medija u Beogradu, Subotici i Novom Sadu. Paralelno sam i dalje učestvovala i učestvujem na mnogobrojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu, gde brojim preko 70 izlaganja. Pored izlagačke, oprobala sam se u komercijalnoj i stock fotografiji.

Nakon Jovanine radionice sam definitivno odlučila da diplome sklonim u stranu i posvetim se onome u čemu sam ceo život sputavana a gde se ja lično najbolje osećam. Kada sam iza kamere i tokom editovanja fotografija, ja jednostavno izgubim pojam o vremenu. Zato sam sigurna da je ovo pravi izbor i ne želim više dozvoliti nikome da me poremeti na tom putu. Trebalo mi je vremena da se slože neke kockice u glavi, da prelomim sa sobom neke stvari i odlučim šta i kako dalje. Usled privatnih obaveza (visokorizična trudnoća, sada 24h aktivnost sa bebom od 2 meseca i starijim klincem od 2 godine), bila sam neaktivna u kreiranju sadržaja u vidu pisane reči, ali fotografije su i dalje bile tu. Radila sam koliko sam mogla u datom trenutku i želim da ohrabrim žene da je to u redu. Nismo svi uvek u istim životnim fazama i bitno je da date svoj maksimum u sadašnjem trenutku, iako znate da možete više.

Planiram da se u budućem periodu posvetim ovom poslu koliko je to neophodno kako bih od njega mogla da živim.

[instagram-feed num=6 cols=6 showfollow=false]
Pogledajte moj YouTube kanal